Mitrovački Cinema Paradiso
04/08/2016|Autor: Administrator|
|

Nimalo nije lako živeti u podeljenom gradu. Kosovska Mitrovica – spoj nespojivog, grad kontradiktornosti, sukob svetova. To je mesto u kome se koriste dve različite valute, organizuju izbori za dve različite vlade, koriste dve različite telefonije koje se ne mogu međusobno pozvati. U ovom gradu sve odiše epitetom „privremenog“. Svega ima previše, sve je paralelno i duplirano, kao kada popiješ litar vina, sve se „ukršta“, nema trežnjenja. U policajce su obučeni i Švajcarci, i Poljaci, i Francuzi, i Srbi, ali uglavnom niko nema nadležnost da reši baš tvoj problem.

Ceo svet drži ovaj maleni grad pod lupom, svi se bave zaštitom ljudskih prava, očuvanjem pravde, reda i mira. A eto – u ovom gradu ne vlada ni taj svet, ni zakoni, nego - dobri međususedski odnosi. Inspekcije za meso nema, ali zna se da te „Goranac nikada neće prevariti“. U gepecima se čuvaju i KM, i RS, i KS, i RKS registarske tablice, u džepovima se gužvaju i srpske, i kosovske i UNMIK-ove lične karte. Jer, eto – tako izgleda život u limbu.

Međutim, ovaj tekst neće se baviti Mitrovicom o kojoj sve svetske sile godinama raspravljaju. Neće se ovde govoriti ni o bombama koje su eksplodirale, ni o nesporazumima do kojih je došlo potpisivanjem Sporazuma. Ne, ovaj tekst govoriće o jednoj drugoj Mitrovici, onoj koju su sami Mitrovčani stvorili, zbog i zarad sebe.

Da biste do nje došli neophodno je da od Bošnjačke mahale prošetate stotinak metara i zakoračite u „Kulturno sklonište: bes(i)misao“. Ovaj prostor, spolja naizgled oronuo, zakačiće vam se za srce kao čičak. U njemu su Mitrovčani pronašli svoje utočište, tu nema prostora politici, tamo vlada  - kultura!

“Poražavajući je podatak da ovde ne postoje institucije koje se kontinuirano bave kulturom. Ja sam rođen ovde, volim svoj grad i teško mi pada sve što gledam. Zbog toga smo ustali protiv ovakvog stanja. Zašto da Mitrovica nema bioskop, zar je to toliko teško, ljudi - aman“, objašnjava Stefan Cerovina, psiholog i osnivač „Kulturnog skloništa“.

U uglu sobe stoji pećka, a na njoj šerpa toplog čaja sa kriškama jabuka i kutlačom. Svaka fotelja u ovoj sobi je drugačija i, naravno, svaka od njih krije svoju priču kako je baš tu dospela. Ovde se prepričava istorija, gledaju se kultni filmovi, čitaju kultne pesme i stvaraju kultna prijateljstva. 

„Ljudi su ovde u poslednjih 15 godina bili traumatizovani. Bombe i ulične borbe bile su naša svakodnevnica. Naravno da su ljudi morali sve to da potiskuju”, priseća se Stefan. “Ta neka pasivnost je zavladala, i ljudi su se prećutno i nesvesno "udružili" u ideji da više ne budu aktivni građani Mitrovice. To me je navelo da sa četvoricom svojih najboljih prijatelja - Markom Savićem, Slavkom i Miroslavom Maksimovićem i Nemanjom Zarkovićem - pokrenem „Kulturno sklonište“. Princip rada jeste da ljudi sede u krugu i razgovaraju. Odlučili smo da pokretač tih razgovora za početak bude film”.

 I tako su u gradu koji nema bioskop Mitrovčani napravili sopstveni bioskop. I to kakav bioskop! Poput onog “Cinema Paradiso”, bioskopa koji se sreće samo na filmu. Stefan objašnjava da u ovom “bioskopu” nema otuđenja, on zbližava ljude i tera ih na razgovor i razmišljanje.

“Ljudi ovde mogu da se zapitaju: „Kako sam se ja osećao dok sam posmatrao taj film, ili sliku?“. Naši roditelji imali su mnogo više prostora za razmišljanje nego što ga mi imamo danas. Oni su svakog dana imali vreme kada piju kafu, i razgovaraju o tome šta se njima desilo tokom dana, šta se događa u njihovoj zgradi, da li ima problema sa vodom... U takvom razgovoru ljudi postaju svesni svog odnosa sa drugima.”

Na parčetu papira zakačenom na oglasnoj tabli svako može da dopiše koji bi film voleo sledeći da se pogleda. A na zidovima "Skloništa" krije se čitav jedan mali svet. Različiti rukopisi, akvarijum u kojem pliva čuvena crna ribica Milutin, pozivnica na “Veče iluzija”, fotografije Mitrovice nekada i danas, različiti mirisi , slike, skice, kišobrani koji su postali svećnjaci.

“Sve što vidite ovde je negde nađeno, ugrađeno, reciklirano. Sve smo to radili sami. Prozori, vrata, daske, boje, farbe – sve smo to pronašli. Evo, ovaj krevet na kojem sada sedimo nam je poklonio jedan prolaznik. Takođe, ova kaldrma na ulazu je stara mitrovačka kaldrma koja se nalazi ispod asfalta.  Kada su kopali mi smo te kocke uzeli, i to je sada put kojim se ulazi u "Sklonište". Mitrovica i mitrovački duh je u tom smislu utkan u ovaj prostor, i to se može osetiti.”

Stefan upire rukom na horizontalno okačeno okno od prozora obešeno na zid.

“Ovaj prozor jedno je od prvih stvari u "Skloništu". Hteli smo da na svakom staklu bude po jedna slika. Međutim, onda je došla Ivana koja skuplja i presuje lišće, to radi kada uči i stavlja ih u knjige. Ona je to donela, i nekako je spontano to lišće postalo naš herbarijum. Ono ima neku simboliku –predstavlja prolaznost, ali i lepotu. Ali, kao što vidiš, svaku grešku četke ili pogrešno zakovan ekser mi smo tumačili kreativnošću i slobodom koju svi imamo kada stvaramo.”

Eh, a kakav je put trebalo taj prostor da pređe da bi postao ovakva savršena disharmonija. Pre rata '99, ova kućica je bila pekara. Nakon toga gazda Boki je u njoj jedno vreme držao koke nosilje, da bi se ona potom pretvorila u kafanu.

Marko Savić, takođe jedan od osnivača "Skloništa" čija je glavna uloga da bude “higijeničar”, priseća se trenutka kada je ovaj prostor nastao.

“Jednog jutra me je Stefan uzbuđeno pozvao i rekao mi da dođem u "BipBop na kafu". “Moram nešto da ti pokažem”, rekao je. I tada mi je izneo neku sveščicu, kaže da je ostao do 6 ujutru budan zapisivajući kako bi sve ovo moglo da izgleda.”

Marko je upoznao Stefana kada se iz Slatine doselio u Mitrovicu nakon rata. Zajedno su išli u peti razred osnovne škole, zajedno su rasli i odrasli. Simbol njihovog prijateljstva predstavlja frižider u "Skloništu" koji je sasvim slučajno tu dospeo.

“To je frižider star preko 30 godina koji je zajedno sa Markom Savićem, mojim kumom, bio u izbegličkoj koloni. Nakon toga mu se izgubio svaki trag, sve dok mi ga njegov brat od tetke nije poklonio. Kada ga je Marko ugledao, odmah ga je prepoznao po konturi ove devojčice u uglu”, kaže Stefan. 

Aktivnosti "Skloništa" osmišljavaju se u grupi za ideje. U njoj svi mogu da podele ideje koje im padaju na pamet dok se tuširaju, šetaju Mitrovicom,  ili nešto čitaju i gledaju. Stefan kaže da oni često odu toliko daleko u maštanju da im padaju na pamet i ideje za koje su svesni da su neostvarive.

Ipak, ono što se za sad ostvarilo jeste pokretanje istorijskih i književnih večeri, a planira se i organizovanje radionica za heklanje i pletenje, kao i pokretanje časopisa.

“U toku tih književnih večeri odštampamo sliku pesnika kojeg radimo i onda je na neki način među nama prisutan njegov duh. Mika i Ana, inače profesorke ruskog jezika, pričaju nam o njegovom životu, dok istoričari dopune priču o tome šta se dešavalo u tom istorijskom periodu”, objašnjava Stefan.  

A između stihova Jesenjina, Majakovskog i Puškina, čuju se zvuci gitare koju sviraju Laki, Đole i Tesla, inače momak koji je dobio nadimak po tome što ga je kao dete udarila struja a on je preživeo.

“Ovaj crtež delo je naše drugarice Jovane. Ona je sedela baš pored mene i za nju to je bilo prvo književno veče. Čitali smo pesmu “Crni čovek”, a ona je izvadila papir i olovku i za tih 7-8 minuta ga je nacrtala. Posle toga mi je rekla da u životu ništa slično nije dojmila”, objašnjava Stefan.

"Sklonište" se transformiše zajedno sa ljudima koji u njemu borave. Svako ima slobodu da u njemu unese deo sebe, da skuva sebi kafu, zalije baštu i posluži se hladnom lubenicom.

“Ovde su svi dobrodošli, bez obzira na godine i sve ostalo. Svako ko želi može da slobodno dođe u “Sklonište” u bilo koje doba dana, bez ikakve obaveze. Neko će uvek biti tu da mu pokaže prostor i posluži ga kafom”, napominje Stefan.

Jovana Arsić jedna je od najredovnijih članova ovog okupljališta,  i kaže da se tuoseća “kao kod svoje kuće“.

“Prvo mi je bilo čudno, gledala sam sa strane svaki predmet, ali sam se osećala prijatno. Posle toga, počela sam ovde da dolazim i da učim. Tako da ovaj prostor preko dana postaje neka vrsta čitaonice u kojoj se međusobno podržavamo pred ispite”.

I tako ovo mesto postaje beg od one druge Mitrovice, one u kojoj se ne živi nego preživljava, one u kojoj je sve zaprljano politikom, one u kojoj na samo kilometar udaljenosti leži tona pirita, poluzatvoreni rudnik i nikad izgrađena konstrukcija Hale sportova. U ovoj Mitrovici ljudi su ušuškani u umetnost, pokrivaju se pesmama i, što je najvažnije, osećaju se sigurno. 

“Dugo smo se mučili sa imenom. Ja sam pričao o Mitrovici, o potrebi za kulturom, potrebi za nekim sigurnim prostorom, ali i besmislu koji smo svi osećali. I tako je nastala ta kovanica “Kulturno sklonište: bes(i)misao". Sklonište apsolutno nosi jedan osećaj sigurnosti, ali upućuje i na potrebu za izolacijom. S druge strane, besmisao je osećanje neke okeanske praznine i dubine, neke crne rupe koja guta sve što dođe u kontakt sa njom. Ali onda, u dekonstrukciji toj reči (bes-misao), može se uhvatiti bes –  kao neka vrlo snažna energija. Međutim, ako postoji samo bes, onda se nužno dolazi do destrukcije. Zbog toga je potrebno da taj bes, taj snažni motivacioni faktor, prođe kroz filter misli, koja je drugi deo te kovanice. Samo tako nastaje jedan kreativni potencijal”, objašnjava Stefan.

Van gradske buke, zujanja točkova vozila KFOR-a, EULEX-a i ostalih čuvara reda i mira, van bombastičnih medijskih naslova iz kojih se komotno može zaključiti da se rat nikada nije ni završio, ovih dvadesetak mladih ljudi našlo je svoju kulturnu oazu. U njoj sve raste i cveta, i metaforički ali i bukvalno. Ispred se njišu stabljike ruzmarina, bosiljka i cveća, mešaju se mirisi, boje i ljudi.

“Jedan dekica koji je ovuda prolazio poklonio nam je ovaj paradajz koji smo posadili. Cveće su nam ljudi donosili. Zaista nam je stalo do našeg odnosa sa komšijama. Mi smo pod istim krovom sa Nešom i Suzom i oni su zaista divni ljudi. Zajedno sa njima zalivamo bašticu i čuvamo ovaj prostor. Od šrafa do lokomotive, sve delimo. Pijemo kafu, planiramo zajedno šta ćemo kada dođe zima”.

Bez ikakve materijalne ili komercijalne koristi,"Sklonište" živi od entuzijazma ovih ljudi i njihove ljubavi prema Mitrovici, onoj o kojoj se ne priča u vestima, onoj o kojoj malo ljudi zna.

“Ja jesam zanesenjak i sanjar, ali verujem da Mitrovica kao grad, kao moj rodni grad, može i mora da postane bolje mesto za život, da bi ljudi u njoj ostali.. Želim da pružimo izbor mladim ljudima da rade ono što vole, da se pomere iz svakodnevnice i učmalosti koje vlada. Nije važno da ovde stignu milioni, i da ljudi primaju duple plate. Ljudi traže više od svakodnevnice. Dati više tim ljudima je nešto što nama pruža zadovoljstvo. Zamislite da imate uvek neko mesto gde su ljudi koji će da vas podrže, koji će sa vama da pričaju, ili pak da  zajedno ćute sa vama. Mesto koje vam daje neki viši smisao. Eto, to mesto je naše "Kulturno Sklonište”.

Autor: Sara Ostojić

Fotografije: Natalija Ostojić

Tekst Sare Ostojić je deo projekta "Mediji za sve" istraživačkog novinarstva koji TV Mreža sa svojim partnerima sporovodi u partnerstvu sa BIRN-om na Kosovu. Projekat "Mediji za sve" finansira Evropska komisija na Kosovu.


PROGRAM TV MREŽE

Agrar Slobodno Srpski Nezavisna TV Mreža Kosnet Info Koreni



sporazoom